I kada sunce zasja…

I kada sunce opet zasja
Gubićeš sve osim svoga ja,
Jer će nebo Svetih znanja doći
I preko svih Tvojih iluzija proći.

I kada zasja opet sunce Tvoje,
Radovaće se kao i uvek srce moje
Ono srce koje je svima život dalo,
U mnogima poverenje vekovima palo.

I kada sunce opet zasja silinom,
Osetićeš se blagosloveno milinom,
Koju samo onaj nebeski može dati,
I koji sa ljubavlju nikada neće stati.

I kada sunce zasja ispod Tvoje duše,
Da se sve destrukcije sa lakoćom sruše,
Suze će liti mnogima niz celo telo,
Slaviće i gradovi i ono najmanje selo.

Jednog dana, sunce će večito zasjati,
U očima, u srcu i duši ljudskoj večitoj,
Da bude podsećanje svima u beskonačnom,
Da je božija milost došla baš onim danom.

Gde su se smenjivale iluzije i poroci,
Gde su se ljudi odavali lažima i boci,
Gde su se ljudi prodavali za šaku para,
A istovremeno se opraštali od svog dara.

A božanski dar je uvek ljudima dat na veresiju,
Da prebrode sve nevolje pa čak i recesiju,
Da promene način razmišljanja svojom voljom,
Bez uplitanja Boga i hitanju ka budućnosti boljom.

I jednog dana, kada božansko sunce zasja,
Spustiše se i nebo i zemlja na jednu ravan,
Da odluče ka kojem pravcu da ljudski rod krene,
I da se iz strašnog sna iluzija konačno prene.

I došao je taj dan kada je sunce zasjalo,
Ljudi su u neverici noćima budni bili,
Da ni trenutak tog Božanskog sjaja ne propuste,
I svu ljubav Božansku u svoja srca puste…

17.09.2024.