Blagoslov i destrukcija uverenja
Posledice uverenja – 16.12.2025.
Ponekad se sve promeni bez ijednog spoljašnjeg događaja. Nema velike vesti, nema dramatičnog obrta, nema ničeg vidljivog što bi objasnilo novu težinu u grudima ili iznenadnu lakoću u koraku. Samo jedna misao, jedna rečenica, jedno tuđe ponašanje, i odjednom shvatiš da u tebi postoji nešto starije od tvoje odluke, nešto upornije od tvoje namere. To su uverenja: nevidljivi oslonci na koje se naslanjamo kada mislimo da stojimo na sopstvenim nogama. Tema “Blagoslov i destrukcija uverenja” ne traži od čoveka da se odrekne svega u šta veruje, već da konačno vidi šta ga uverenja grade, a šta ga iznutra troši, gde mu otvaraju vrata, a gde mu zaključavaju pogled na život.
U ljudskoj perspektivi, uverenja su oblikovala čitave epohe. Ona su bila mapa sveta pre nego što su postojale naučne metode, i orijentir onda kada je strah bio jači od razumevanja. Čovek je u prvobitnim zajednicama verovao u sile prirode, u bogove groma i vetra, u znakove neba i poruke zemlje. Takva uverenja su istovremeno bila i zaštita i ograničenje: donosila su red u haosu, ali su često hranila i strepnju, jer je sve nepoznato delovalo kao pretnja. Ipak, u tom ranom sloju postoji i jedna čista nit, gotovo nežna: poštovanje prema životu. To je blagoslovna strana uverenja, ona koja čoveka uči skromnosti i zahvalnosti.
Kasnije, kada su se razvile civilizacije, uverenja su postala osnova identiteta. Egipćani su gradili svoj odnos prema večnosti, Grci su uzdizali razum, istočne tradicije su govorile o ciklusima života i unutrašnjoj odgovornosti. Svaka kultura je na svojim uverenjima izgradila zakon, umetnost i moral. Ali u istom trenutku nastala je i prva podela: ko ne veruje kao mi, taj je stran. Tako se uverenje, koje je moglo da bude most, pretvaralo u granicu. Umesto da približi, počelo je da razdvaja, i tu je rođena destruktivna strana uverenja: potreba da se sopstveni pogled proglasi jedinim mogućim.
Kada su religije dobile institucionalni oblik, uverenja su dobila i hijerarhiju. Neko tumači istinu umesto tebe, neko određuje šta smeš da misliš, kome da se moliš, kako da se ponašaš, šta je spasenje, a šta greh. U najboljem slučaju, religijska uverenja su donosila utehu i smisao, u najgorem su postajala gorivo fanatizma. Istorija pamti epohe kada su strah i dogma potisnuli ljubav, kada su ljudi ginuli zbog interpretacije, a ne zbog činjenice. To je trenutak kada uverenje prestaje da bude unutrašnji kompas i postaje oružje, najčešće protiv onih koji su drugačiji.
Jedan od najsuptilnijih načina na koji uverenja oblikuju svet jeste kroz uloge koje društvo dodeljuje čoveku. Uverenja o muškarcu i ženi, o tome ko sme šta, ko je “rođen” za moć, a ko za podređenost, vekovima su pravila nevidljive zidove u odnosima. Ta uverenja se nekad vide otvoreno, a nekad se kriju iza “normalno je” i “tako se oduvek radilo”. I upravo tu počinje duhovna lekcija: muški i ženski princip nisu neprijatelji, već dopuna, dve strane iste svesti. Kada se to zaboravi, društvo postaje bojno polje dominacije, a čovek gubi prirodnu ravnotežu u sebi.
Slično se dešava i sa uverenjima o statusu, bogatstvu i moći. Mnogo puta u istoriji bogatstvo je proglašavano znakom blagoslova, a siromaštvo kaznom, kao da je vrednost čoveka merljiva količinom onoga što poseduje. U savremenom svetu, taj obrazac se umnožio kroz tržište, reklame i potrošačku logiku: sreća je ono što kupiš, uspeh je ono što pokažeš, a vrednost je ono što drugi o tebi misle. Duhovni pogled tu uvek vraća isto pitanje: koliko toga spolja može da nadoknadi unutrašnju prazninu? Uverenja o posedovanju postaju destruktivna kada čovek, u pokušaju da ima više, polako prestane da bude prisutan u sopstvenom životu.
Među najdubljim uverenjima su ona o sudbini i slobodnoj volji. Neki ljudi veruju da je sve zapisano, drugi da je sve stvar izbora. U ljudskoj perspektivi, oba pogleda nose i utehu i rizik. Predodređenost može da olakša teret odgovornosti, ali može i da uspava čoveka. Potpuna sloboda može da probudi stvaralačku snagu, ali može i da stvori osećaj krivice kada život ne ide kako je zamišljeno. Duhovni rast počinje kada čovek prestane da se skriva iza uverenja i počne da posmatra: šta mi ovo verovanje donosi, a šta mi oduzima?
Sve to pripada prvoj radionici, “Free – Izvori ljudi”, koja temu uverenja posmatra kroz istoriju, kulturu, psihologiju i društvene obrasce. Ona pokazuje kako uverenja nastaju, kako se prenose, kako postaju kolektivna, i zašto su tako moćna u oblikovanju stvarnosti.
Druga radionica, iz izvora istine, otvara drugačiji uvid, onaj koji ne govori samo o uverenjima kao idejama, već o uverenjima kao sili koja može da blagoslovi ili razori život. U izvorima istine, blagoslov i destrukcija se svode na jednostavan ključ: istina donosi blagoslov, iluzija donosi destrukciju. Uverenja koja spajaju, oslobađaju i smiruju svest nose blagoslov. Ona koja razdvajaju, stvaraju strah, nadmetanje i potrebu za dominacijom nose destrukciju.
Zato je poziv na učešće u ove dve radionice zapravo poziv na posmatranje. Ako je prva radionica ogledalo koje pokazuje kako su uverenja nastala i kako deluju u društvu, druga je ogledalo koje pokazuje šta uverenja rade energetskom i duhovnom razvoju čoveka. Obe zajedno vode ka jednoj istoj tački: oslobađanju.
👉 Radionica 1: Live Blagoslov i destrukcija uverenja (19:00) – 16.12.2025. (Free)
👉 Radionica 2: Live Blagoslov i destrukcija uverenja (19:30) – 16.12.2025. (Serijal – Izvori istine)
