“Moj put ozdravljenja” – Iz tame ka svetlosti

Dragi ljudi, ja sam za većinu vas ovde još uvek „bebica“, ali želim da podelim svoje iskustvo iz ovih, za mene, životno važnih 17 godina.

Lekcije koje sam prošla bile su veoma bolne, ali sada, kada pogledam unazad, vidim ih kao svoj pečat — nešto što sa ponosom nosim, jer sam kroz bol i suze uspela da pronađem izgubljenu sebe.

Ja sam neko ko je previše emotivan i nežan, a opet, u isto vreme, umem da budem svoj najveći neprijatelj. U tom periodu sam, nažalost, bila teška i prema sebi i prema ljudima koje volim. Zbog nedostatka ljubavi prema sebi, dobila sam medicinski „neizlečivu bolest“. Ne želim ni da govorim koliko je to bilo bolno i odvratno — peckanje, bol, neizvesnost, rizik od infekcija… Stalno sam se pitala: „Zašto ja? Šta sam Bogu zgrešila?“ Mržnja prema sebi rasla je svakim danom. Bila sam iscrpljena, izgubljena i u jednom trenutku dotakla dno, razmišljajući o najgorim stvarima.

Ali onda se nešto promenilo. Iva koja je u sebi čučala i plakala – probudila se, samo nekoliko dana pre radionice u Subotici 2024. godine. Već tada sam svakodnevno tražila uzrok svog stanja, ali tek posle te radionice, dok sam se iskreno molila za svoje spasenje, dogodilo se čudo. Te večeri, kada sam se vratila kući, ponovo sam počela da istražujem i naišla na članak o kožnim oboljenjima — mnogo detaljniji nego ranije. Ušla sam u slike i – shvatila. To je bilo to. Moje stanje. Preznojila sam se, ali sam u tom trenutku znala da su mi duhovne energije pomogle da otkrijem istinu.

Sledeće pitanje bilo je: „Dobro, a šta sad?“ Kroz nekoliko minuta pronašla sam prirodni melem koji se baš koristi za ovo stanje. Bila sam presrećna. Naručila sam ga, potpuno promenila ishranu, započela homeopatsko lečenje i postepeno otkrivala dublje uzroke svog problema. U tome su mi najviše pomogle duhovne energije i Robert, preko koga sam dobila objašnjenje i aktivaciju za moje stanje. Shvatila sam da nisam bila žrtva – ja sam sama sebi to napravila kroz nepoštovanje i zanemarivanje sopstvenih potreba. Bilo mi je teško da oprostim sebi, ali sada, kada se osvrnem, sa osmehom gledam na sve to. Sećam se svake neprospavane noći i suza, ali danas ih vidim kao svedočanstvo moje snage. Jer ja sam izlečena. Kao da je neko gumicom izbrisao tu tamnu mrlju sa mene.

Naravno, i dalje imam na čemu da radim – samopouzdanje, unutrašnji mir, granice... Ali jedno sam naučila: niko na ovom svetu nije i nikada neće biti važniji od tebe samog. Godinama sam živela pitajući se „Šta će drugi reći?“ i stalno sam drugima govorila „da“, a sebi „ne“. Moje pravo spasenje počelo je onog trenutka kada sam naučila da prihvatim. Prihvatila sam svoje stanje, svoju samoću, svoj put. Danas uživam i kada sam sama, i kada sam u društvu, ali više nikada ne dajem svoj mir ni za šta na svetu. Ako treba da budem sama – biću, jer to znači da mi je to trenutno potrebno. Imam sebe, svoje telo, svoj um, svoje snove, dah, i – predivnu mamu, koja nije ni znala kroz šta prolazim jer nisam imala snage da joj priznam. Sve sam držala u sebi, dok nisam „pukla“ i rekla joj sve, par dana pre radionice.

Sećam se da sam često čula u sebi glas koji mi šapuće: „Iva, tu sam. Moraš da voliš sebe.“ Verujem da su to bili moje više ja i anđeli čuvari. Jednog dana sam čak pronašla malo belo pero ispod kreveta — nešto što ne postoji nigde u mojoj kući. Znak.

Moje detinjstvo, nažalost, nije bilo lako. Ne pamtim ga po smehu, već po unutrašnjem ratu koji je trajao od prvog razreda osnovne škole. Pre toga sam bila dete koje se smejalo, imalo svoj stav, volelo život — a onda kao da sam postala druga osoba. Često se i danas osećam čudno, kao da nisam samo „telo sa srcem i mozgom“, već energija koja je ovde da obavi neki zadatak.

Inače sam neko ko je imao pregršt paranormalnih iskustava, o kojima bih mogla da pričam satima. Evo dva koja su mi se najviše urezala u sećanje. Jedno se desilo u martu 2025, kada sam sanjala jako ružan san i sledećeg jutra pala niz stepenice – ni sama ne znam kako. Sećam se samo bola i slike Bogorodice na zidu. Verujem da me je ona zaštitila, jer sam mogla mnogo gore da prođem. Drugo iskustvo bilo je u aprilu, kada sam kroz san osetila jak energetski napad. Tada sam shvatila koliko je važno da se svako od nas štiti energetski i duhovno. Sada kada osetim negativu, znam kako da reagujem, a ne da je ignorišem.

I želim da spomenem Roberta. On je bio taj koji me je u najtežem stanju izvukao iz mraka, kao iz crnog katrana. Od maja sam počela da osećam prelepu energiju u njemu — i prvi put nakon dugo vremena, moje srce se otvorilo. Osetila sam zahvalnost, poštovanje, svetlost. Pre nisam marila ni za šta, bila sam zatvorena i negativna, ali to je bio samo odraz mog unutrašnjeg mraka.

Danas, ako mogu ikome da pomognem, to bi bilo da nikada ne zaboravi da stavi sebe na prvo mesto. Jer kada ćutiš, tvoje telo počne da vrišti. Mir je majka. Zahvalnost je lek. Svest o tome da ti upravljaš sobom, a ne drugi ljudi, početak je ozdravljenja.

I znate šta? Danas sam zahvalna što sam dobila to „neizlečivo stanje“. Jer kroz bol, patnju, duhovne energije, Roberta, mamu i svoju istrajnost — ja sam postala isceljena. Verujem da niko od nas ne dobija teret koji ne može da izdrži. Koliko god da je bolan, u njemu uvek postoji dar za naš rast i razvoj.

Hvala svima na pažnji. 💓
~Iva