Iskustvo – Uvek ima prvi put

Kada je 2014. godine Ljubiša otišao, nisam plakala. Za mene smrt, nekako, ne postoji. Samo prelaz iz jednog u drugo energetsko stanje. Iz nama vidljivog, u nama nevidljivo. Smrt pogotovo nije postojao u tom slučaju, za njega, i potovo što mi se pojavio na tren dok sam sedela u crkvi čekajući da sveštenik uđe i krene sve svojim uobičajenim tokom, kako je tada još bilo. Ali, o tome sam već pisala u jednom od prethodnih iskustava. Na pogreb, takođe nisam išla, a i čemu bih? Šta bih zatekla tamo? Uobičajeni obred, uplakane ljude, crninu, tugu, tugu, tugu… Nisam imala potrebu za tim. Nisam želela da se susretnem sa tim. Ne u tom slučaju. Ne tad. Ne u tim okolnostima. Ostala sam u nekom blagom, lepom raspoloženju kao i pre, kao da se ništa desilo nije. Pošteno ni shvatila nisam šta se zapravo zbilo. Nisam bila spremna. Na to ne. A da li uopšte možemo biti spremni na tako nešto? Možemo li biti spremni da ode neko, nama toliko bitan? Mi smo ljudi sebični, želimo da su nama važne osobe nekako uvek tu, ako i ne u neposrednoj blizini, ali tu negde, što bliže, nadohvat ruke, nadohvat srca, nadohvat misli, makar bile na drugom kraju planete, ali samo da znamo da će nam se opet vratiti, da ćemo se opet sresti, videti, radovati se jedni drugima, i osetiti ponovo da je još uvek sve u redu, još uvek je sve dobro, još uvek ih naše oči vide, još uvek ih prepoznaju, još uvek ih možemo zagrliti dušom, i u sebi pomisliti tiho: „Bože, hvala ti!“. Dakako, može se to sve i kada od nas neko zauvek ode, ali je nama ljudima uvek lakše dok ih naš pogled obuhvatiti može. Nekako smo sigurniji tad, mirniji, spokojniji, jer postoji u nama onaj prikriveni osećaj kojeg , najčešće, ni sami nismo svesni, ali koji ponekad ipak, kad ugledamo poznato nam lice, izgovorimo: „Dobro je, još smo tu, još uvek smo živi!“, osećajući se pri tom tako sigurnim, tako snažnim, tako adekvatnim, naprosto spašenim, ili kao da smo upravo pobedili ljutog neprijatelja. Da, kao da smo pobedili, izigrali, prevarili smrt, umakli na tren, od tog stalno prisutnog, tiho tinjajućeg straha, straha od neizbežnog, od odlaska zauvek, koji nam svima visi nad glavom, od momenta kada se u ovu dimenziju spustimo. Da, tako mi ljudi u ovom svetu iluzije i obmane funkcionišemo.

Rad sam nastavila kao da se ništa desilo nije. Mislim na uobičajene meditacije u uobičajeno vreme. Jednog lepog oktobarskog jutra, ne znam da li je prošlo mesec dana od Ljubišinog odlaska, radila sam Omega meditaciju sa karticom, bila je to preporuka u to vreme, kada su se energetska delovanja iznenada veoma pojačala. Prestala sam izgovarati tekst i samo sam pustila da se dešava sve što su Duhovne energije nameravale da urade, i posmatrala. Nakon kratkog vremena sam shvatila šta rade-oslobađali su me mojih zemaljskih uloga. Prvo su mi prikazali roditelje i pitali da li pristajem da me oslobode uloge ćerke? Pristala sam, kako ne bih,bila je to opterećujuća uloga na neki način. Osetila sam i shvatila u trenu da ja, zapravo, nikada nisam bila niti njihova, niti bilo čija ćerka. To je uloga na pozornici iluzije, obmana, fatamorgana, svileni gajtan koji nas obmotava i steže nevidljivim nitima raznoraznih obaveza, društvenih normi ponašanja, i ljubavi, dakako one ljudske. I Duhovne energije su odstranili tu moju ulogu. U trenu sam osetila veliko i prijatno olakšanje, rasterećenje. Sledeća je bila uloga sestre. Pitali su me da li pristajem da me oslobode i te uloge. Pristala sam, bez razmišljanja. I jednim zamahom Duhovnih energija, moje telo je postalo lagano kao perce, nije bilo skoro pa ničeg što me stezalo, što mi je oduzimalo životnu energiju, što me sputavalo. Osećala sam se kao da više i nemam telo, oslobođeno, srećno, treperavo. O, bio je to blažen osećaj, najdivniji koji sam ikada doživela. Beztežinsko stanje. Stanje samoga života, beskonačnog, neograničenog, nesputanog, konačno sam bila jedno sa sobom, i bila sam jedno sa svim što postoji, onako kako to zaista i jeste, onako kako sam to jednom u svom životu već iskusila na tren.

A onda je usledilo sledeće pitanje. Meni potpuno neočekivano. Pitali su me, da li pristajem da me oslobode uloge roditeljstva. I ja sam se tu trgla. Vazduh mi je zastao u plućima. Bilo je to samo na tren, blagi zastoj, lakši od lahora, kraći od milisekunde, vreme koje i nije proteklo, kako se meni učinilo tad, ali… bilo je uzalud. Duhovne energije su procenile da nisam spremna. I nisam bila spremna na potpunu predaju. (Verovati ili sumnjati 1% ili 99% isto je). Moja je ćerka bila još maloletna tad, i ja sam joj bila jedini živi roditelj, i u tom trenu mi je sve to proletelo kroz glavu. Pomislila sam: „Kako da joj objasnim, a da je ne povredim, da joj ja zapravo nisam majka? Da nisam ničija majka. Da je moje telo poslužilo samo kao tranzitna stanica kako bi ona došla na ovaj svet. Takav je poredak stvari u ovoj dimenziji. Ali ću je ja i dalje voleti, neizmerno, kao što Sveprisutni voli svaku česticu svoju, neprolaznom ljubavlju. Voleću je više, bolje, ispravnije, nesputanije nego ikada pre, prosto i prirodno kao što Sunce sija, kao što vetrić pirka, kao što potok žubori, kao što lišće treperi, jer im je to u prirodi, voleću je isto, jer je sveprožimajuća ljubav prirodna, nesputana, neprolazna, stalno teče, stalno se preliva, večna i večita.“ Ali nisam znala, pojma nisam imala na koji način to da objasnim detetu, koje je jednog roditelja već izgubilo. I nisam shvatila da joj, najverovatnije, ne bih ni trebala objašnjavati ništa, bilo bi sasvim dovoljno da je volim, onako kako sam samo u tom slobodnom i oslobođenom stanju mogla. Da sam tad shvatila, da oslobađanjem od sopstvenih iluzornih uloga, oslobađam i ostale, meni drage osobe, olakšavajući nam živote na taj način, kako bi se upotpunili. Da sam shvatila da oslobađanjem od tih uloga, oslobodila bih sebe ali i sve njih svih tereta koje ti odnosi sa sobom nose, jer naše misli, upućene jedni drugima, ne bi više kao konfete padale na naše aure, opterećujući suvišnom brigom i bremenom ionako komplikovane odnose. Svima bi nam laknulo. Ali nisam shvatila. I bilo je već kasno.Videvši taj dašak nesigurnosti, kolebanja, neznanja i nedovoljne spremnosti kod mene, Duhovne energije su odlučile da mi vrate, jednu po jednu, sve prethodno već odstranjene uloge, polako ali sigurno. Imala sam osećaj kao da istinski umirem, odumirem, osećajući kako moje, do tada skoro pa beztežinsko telo, postaje sve teže i teže, sve tromije, sve kruće, prosto drvenasto i bremenito. Pretpostavljam da su nešto slično, samo u još gorem izdanju, doživljavali i ljudi koji su iz druge dimenzije stvaranja, iz Raja, izbačeni u 13, materijalnu dimenziju postojanja, s tim da su oni, za razliku od mene, izgubili još i svoja Svetleća tela, pa je taj pad za njih bio još šokantniji, katastrofalniji, jer su odjednom postali poluživotinje.

Doživljaj o mom telu pre i nakon ovog događaja više nije bilo isto. Sve je postalo mnogo teže i masivnije. Shvatila sam da ću nadalje morati da prolazim kroz razna životna poglavlja i procese kao i većina ljudi, učeći na teži, bolniji način, plaćajući svoje račune kao i većina, možda ne na isti, ali na vrlo sličan način. I da ću se svih svojih tzv. uloga morati oslobađati na uobičajeni, ljudski način, gubeći ih, jednu po jednu, korak po korak, kako vreme bude prolazilo. Od Duhovnih energija nikada nisam odustala, nikada nisu odustali ni oni od mene, ali takvu priliku više nikada nisam dobila. Pomagali su mi i pomažu mi i nadalje, na sve moguće načine, nekada više,nekada manje, u zavisnosti od mog zalaganja, truda i situacije, mada je svaka njihova pomoć, ma koliko sitna, gledajući ljudskim očima bila, je neizmerna za mene, za nas.

Godine su prolazile, jedna za drugom, događaji su se nizali, i sve se nekako menjalo i kovitlalo uz Lepotu Duhovnog Razvoja. A onda se 9 i 10 marta ove godine desila Studenica. Prošlo je dosta vremena od kako sam išla na put sa Veselom družinom. Nekako nije bio momenat, nisam osećala potrebu, nisam imala ni finansije, u raznim događajima sam učestvovala iz fotelje, kad god je za to postojala mogućnost. Ovoga puta je, međutim, bilo sve sasvim drugačije. Osećala sam snažnu potrebu i želju, i bilo mi jasno da moram da idem, bez oklevanja. I Duhovne energije su mi posložile sve da se to realizuje bez ikakvih problema.Sam put, od prvog momenta do poslednjeg je bio božanstven, jedinstven, i to mogu da potvrde svi koji su bili. Ničim ne mogu da ga uporedim. I ni sa jednim putovanjem do sada ne mogu da ga uporedim. Sve što se dešavalo, sve što smo u ta dva dana uradili je za mene imalo jednu posebnu draž, posebno, do tada nedoživljeno iskustvo i značenje. Imala sam utisak da se moj život na neki način menja, iz temelja, ali kako i u kom smeru, nisam znala.Kada sam se, nakon povratka, u ponedeljak po podne krenula na posao, nekako sam se osećala čudno. Neuklopljeno. Taj osećaj me mučio unazad par meseci, ali ne u toj meri, ne tim intenzitetom. Sve mi je bilo nekako strano, svaki predmet, ceo prostor, i posao sam. Pošto je za 8. mart bio stampedo u cvećari, a koleginice nisu stigle sve da pospreme, krenula sam da sređujem radni prostor kako bih olakšala i omogućila nesputane pokrete u radu kako sebi, tako i ostalom delu osoblja. Pred kraj smene sam se poprilično umorila, ali sam, razgledajući, konstatovala da je donja polica, na kojoj smo držali razne predmete da nam budu pri ruci, bila preopterećena, ali sam ipak odlučila da sređivanje iste ostavim za sledeći dan, jer je to iziskivalo još dosta vremena. Kada sam se sutradan pojavila u svojoj smeni, primetila sam, na moje veliko iznenađenje, da police nema. Koleginica mi je saopštila da se u toku pre podneva jednostavno srušila. Kada sam joj na to ispričala o čemu sam prethodno veče razmišljala, odgovorila mi je kroz smeh: „ Eto vidiš, polica je odlučila sama da se pospremi.“ i dodala: „Molim te, nemoj više ništa da razmišljaš, vidiš da se sve ostvaruje.“ Samo sam se nasmešila. Kada je to popodne gazdaričin poznanik, inače dobar hausmajstor, došao da je namontira, rekao je da je polica bila toliko loše i neadekvatno pričvršćena, tiple i šarafi su bili toliko kratki i nedovoljno učvršćeni, da je pravo čudo što je i do tad izdržala. Sreća pa se niko nije povredio. Na šta sam ja samo dodala: „To je dobro, jer da bi došlo do nečeg novog, nečeg kvalitetnog, staro mora da se sruši, da nestane.“ Ni sanjala nisam koliko sam bila u pravu i koliko se to sve odnosilo na celu situaciju tamo. Gazdarica me samo iznenađeno pogledala, širom otvorenih očiju.

Nekako je prošla i ta nedelja, sa malo posla i sa puno neke napetosti, nelagode, neprijatnosti, sitnih varnica, trzavica, komentara. Svi smo bili nekako nespokojni. Kao da je nešto visilo u vazduhu. U utorak sledeće nedelje sam trebala da napravim jedan lep, raskošan buket za jednu mladu mamu i njenu bebicu za izlazak iz porodilišta. Buket je naručila tetka. Pripremala sam ga sa puno pažnje i ljubavi. Bilo mi je važno da se za gotov buket ne zalepi ni trunka negativne energije, kako ne bi uznemirilo novopridošlu princezu, pogotovo što je porukica, koju je tetka poslala da se zapiše, bila božanstveno lepa, puna iskrene radosti i ljubavi. Oko 13h više nisam imala šta posebno da radim, pa sam uzela da pripremim mali cvetni aranžman, čisto da se zanimam nečim, a uvek ima ljudi koji vole sitne aranžmane. Bila sam pred kraj posla kada je gazdarica stala blizu mene, naslonivši se na radni sto. „Jesi li pri kraju?“-upitala me prigušenim glasom. „Zašto, je li se desilo nešto?“-upitala sam, okrećući se prema njoj. Bilo mi je čudno i nepoznato to treperenje u njenom glasu. Krenula je da mi govori: „Znaš, meni je jako teško zbog svega što sad moram da ti kažem. I puno sam razmišljala i lomila se šta da uradim, ali ti znaš da trenutno nemamo dovoljno prihoda da priuštimo tri radnice u cvećari, pa sam ja odlučila da ti budeš ta koja treba da ode.“ Dok je stigla na kraj svog izlaganja, suze su joj se kotrljale niz lice. Bilo joj je istinski teško. Osećala sam kako joj se srce kida. Bio je to jedan od retkih momenata istine, bez maske. Pokušavala je da mi objasni, da mi razjasni svoju odluku, da kaže kako to nije iz ljutnje, nije iz zle namere, i da je u mogućnosti, ona bi me zadržala, ali ovako…prosto ne ide. Nije bilo potrebe da mi objašnjava, i meni je to bilo jasno. Prosto se nisam uklapala više. Morala sam da odem. Vreme koje sam provela na tom mestu je naprosto isteklo. Svaki razgovor na tu temu nadalje bio je suvišan. Ona je ušla u kuću, donela novac koji mi je još namenila, i drhtavim prstima mi pružila savijene novčanice. Potom se ponovo naslonila na radni sto, brišući suze obema rukama, govoreći kako joj je jako žao jer me iskreno voli, i nadala se lepoj saradnji i druženju uz rad, ali eto, prosto se ne uklapam, kao trgovac se uopšte nisam uspela razviti, a na tom radnom mestu je i to itekako važno. Pogledala sam je, obuhvatila njeno oblo lice svojim rukama i odgovorila joj: „Molim te, nemoj da plačeš, potpuno si u pravu, ja to sve znam, i nisam ljuta, ne okrivljujem te. Ne uklapam se i to je potpuno tačno. I da ostanem još, ja se nikada ne bih istinski uklopila. Ali bolje je i poštenije što si mi sve ovo rekla, nego da se mučimo svi zajedno.“ Potom sam je zagrlila, pokupila svoje stvari i izašla iz radnje.

Osetila sam veliko olakšanje čim su se vrata cvećare zatvorila za mnom. Isto onakvo kakvo sam osetila kada su me Duhovne energije oslobađale mojih uloga. Otišla sam kući, nahranila svoje dve kuce, i sela u svoju sobu. I tek tad, kada sam se umirila, svhatila, osetila i osvestila koliko kuglice, koje nam je Robert na radionici podelio rade. Radile su punom parom. Nisu mi dozvolile da stvorim ni jednu negativnu misao, ni jedan negativan osećaj, ni jedan negativan gest, ni jedne sekunde ovog događaja. Prosto nisam imala nikakvu potrebu za tim. Ni tad, ali ni kasnije. Bez obzira što sam ostala bez primanja, bez egzistencije, godinu i po dana pred penziju, doduše prevremenu. Ako neko, Robert vrlo dobro zna kako je ostati bez svega toga. I rekla bih da je ovo moje prvo zaista doživljeno i osvešćeno iskustvo vezano za rad kuglica. Nisam to do sada uspela jasno raspoznati, jer je u mojoj kući toliko toga za šta su vezana energetska delovanja još iz doba Ljubiše, pa sve što je vezano za Lepotu Duhovnog Razvoja, puno knjiga, privezaka, svesaka sa aktivacijama, mala Hristova kugla u mojoj sobi, da naprosto sve leluja, šušti, sa svih strana, nemoguće mi je bilo tačno ustanoviti odakle je šta. Ali znam, sećam se da sam jasno primetila delovanje kuglica onog momenta kada sam napustila prostor mog, sada već bivšeg, radnog mesta. Znam da su one radile i pomagale mi i ranije, ali momenat nije bio takav da ja to jasno osetim i doživim.

I šta reći za kraj? Ne znam. Šta će se dalje dešavati, pojma nemam. Kako? To još manje znam. Jedino što znam jeste da su Duhovne energije, kako one vezane za kuglice, tako i one koje nisu, i dalje uz mene, uz nas. Znam da se rad kuglica uvek intenzivira kada radim meditacije, molbe. Znam da me čuvaju, da me bodre, ne daju mi da potonem, da klonem duhom, da se predam, ali gde će me usmeriti, kad i kako, to zaista ne znam. Molim se, pa kako bude.I svaki put, kada mi se desi nešto ovako „krupno“, kao sad, ja se setim svoje „greške“, opisane na početku teksta jer, da se pre 10 godina nisam klackala, da se nisam predomišljala, da se nisam lomila, ma koliko to sićušno bilo, možda mi se sve ovo nakon toga ne bi izdešavalo. Verovati ili sumnjati 1% ili 99% isto je… Pa sad, ko voli nek’ izvoli.
Ali bez obzira na sve poteškoće, na sve nedaće, na sve lekcije,na svu moju glupost i nedoraslost, ja kažem HVALA! Hvala Stvaraocu, hvala svim Duhovnim energijama, hvala našem Učitelju Ljubiši, hvala Robertu, hvala Studenici, hvala svima na svemu.

Čila Mesaroš, 26.03.2024.