Live “Miris Izobilja” – 04.10.2026. (Free – Izvori ljudi)

Zatvorite na trenutak oči i setite se mirisa kuće u kojoj ste odrasli. Ne slike, nego mirisa. Nedeljno jutro, kafa koja se kuva, hleb koji se peče, dunje na ormanu, drvo koje gori u šporetu, sapun na majčinim rukama. Mnogi od vas su se, već pri ovim rečima, vratili trideset ili pedeset godina unazad, i to ne u misli nego u osećaj, kao da se vrata otvaraju. Nijedna fotografija ne ume to da uradi. Ni jedna pesma. Samo miris. I zato večeras, kada kazujemo o mirisu blagostanja, ne govorimo o parfemima iz izloga, nego o jednom od najdubljih i najstarijih čula čoveka, o onome kroz koje smo hiljadama godina prepoznavali šta je dobro, šta je sveto i šta je opasno, pre nego što smo za to imali reči.

Nauka je o tome rekla nešto što objašnjava zašto miris tako lako otvara vrata prošlosti. Sva naša čula, vid, sluh, dodir, ukus, putuju do mozga zaobilaznim putem, kroz jednu vrstu centrale koja ih sortira i prosleđuje. Samo miris ide pravo. Mirisni nerv ulazi neposredno u najstarije delove mozga, u one koji upravljaju osećanjima i sećanjem, bez čekanja i bez propusnice. Zato miris ne prolazi kroz razum: on nas pogodi pre nego što stignemo da ga obradimo. Francuski pisac Marsel Prust je iz jednog zalogaja kolača umočenog u čaj izvukao celo detinjstvo i sedam tomova romana, i nauka danas tu pojavu zove njegovim imenom. Dvojica naučnika dobila su početkom ovog veka Nobelovu nagradu za otkriće kako naš nos radi: imamo na stotine različitih prijemnika za mirise i, prema novijim procenama, umemo da razlikujemo i do bilion mirisnih kombinacija, mnogo više nego boja ili tonova. A ipak, za sve to bogatstvo, jezik nam je siromašan: boje imamo imenovane, a za mirise uglavnom kažemo na šta podsećaju. Kao da nos zna više nego što jezik ume da izgovori.

I odavno zna. Najstarije svetinje čovečanstva mirisale su. Stari Egipćani su spaljivali kifi, mešavinu smola, meda i začina, i verovali da dim nosi molitve bogovima; sama reč parfem dolazi od latinskog per fumum, kroz dim, jer je prvi miris koji je čovek namerno stvorio bio miris žrtve koja gori. Prva imenovana hemičarka u istoriji bila je žena, Taputi, koja je pre više od tri hiljade godina u Mesopotamiji destilovala mirise za hram i dvor, i njen recept je sačuvan na glinenoj pločici. Mudraci sa Istoka su, po Jevanđelju, novorođenom Isusu doneli tri dara, od kojih su dva bili mirisi, tamjan i smirna, dragoceniji od zlata. Tamjan se i danas kadi u svakoj pravoslavnoj i katoličkoj crkvi, i ko je ušao u crkvu bar jednom, zna da taj miris radi nešto što ni jedna propoved ne može: smiri telo pre nego što duša stigne da se usprotivi. Indija pali mirisne štapiće pred svakim oltarom i u svakoj kući. Japan je od mirisa napravio umetnost: u ceremoniji koja se zove kodo, što znači put mirisa, učesnici satima slušaju mirise, tako kažu, slušaju, a ne mirišu, i pogađaju koji su, u tišini koja se poštuje kao u hramu. Na Tibetu se svakog jutra na krovovima kuća i na planinskim prevojima pali dim kleke, pa se ceo narod budi u mirisu, a taj dim se, po predanju, nudi planinama i duhovima kao pozdrav. Nema vere na svetu bez svog mirisa. Jer sveto se, izgleda, prvo oseti nosem.

Sveto, a i ono suprotno. Jezik nam to otkriva bez ikakve nauke. Kad nešto ne valja, kažemo da smrdi, i to u svim jezicima sveta, od Hamletove Danske u kojoj je nešto trulo pa do našeg zasmrdelo mi. Kad nešto obećava, kažemo da miriše na uspeh, miriše na proleće, miriše na dobro. Narod je u jezik ugradio ono što je nauka tek nedavno izmerila: da nos sudi pre glave. Istraživanja pokazuju da ljudi u delu sekunde, nesvesno, procenjuju druge ljude i po mirisu, da miris straha postoji i prenosi se, da majka prepoznaje svoje dete po mirisu u prvim satima po rođenju, i da novorođenče okreće glavu ka mirisu majčinog mleka pre nego što je prvi put otvorilo oči. A ima i stvari koje graniče sa čudom, a dokumentovane su: jedna Škotlanđanka, medicinska sestra, osetila je na svom mužu neobičan miris godinama pre nego što mu je dijagnostikovana Parkinsonova bolest, pa je u naučnom testu, mirišući majice, bezgrešno prepoznala obolele, a za jednog zdravog ispitanika tvrdila je da je bolestan, i on je dijagnozu dobio tek posle. Danas naučnici, zahvaljujući njenom nosu, rade na testu koji tu bolest otkriva mirisom. Psi obučeni da nanjuše rak otkrivaju ga na dahu i znoju sa tačnošću koja postiđuje aparate. Bolest, dakle, ima miris. A ako bolest ima miris, mora ga imati i zdravlje.

I upravo tu dolazimo do naslova. Šta miriše blagostanje? Pokušajte sami da odgovorite i videćete da odgovor dolazi odmah, bez razmišljanja. Miriše na topao hleb. Na kafu u jutro kad se nikuda ne žuri. Na sveže pokošenu travu. Na more. Na rublje osušeno na suncu. Na čorbu koja se krčka celo popodne. Na drvo, na kožu, na jabuke u podrumu, na lipu u junu. I najčudesnije od svega: na kišu. Taj miris koji se diže sa zemlje posle prve kiše ima i naučno ime, petrikor, a proizvodi ga jedna materija koju luče bakterije u tlu, geosmin, i ljudski nos je za nju osetljiviji nego za bilo šta drugo na svetu: osećamo je u količini od nekoliko kapi u olimpijskom bazenu. Zašto? Naučnici kažu da su naši preci po tom mirisu pronalazili vodu, i da je zbog toga miris mokre zemlje za čoveka doslovno miris opstanka, miris da će biti žetve, miris da neće biti gladi. Blagostanje, eto, ima miris star koliko i ljudski rod, i nije slučajno što narod kaže da je kiša blagoslov. Nos je to znao pre nego što je iko izgovorio reč.

Koliko nam miris znači, najbolje smo, kao čovečanstvo, naučili onda kada smo ga izgubili. Pre nekoliko godina, u vreme velike pandemije, milioni ljudi širom sveta ostali su preko noći bez čula mirisa, i tek tada se videlo šta je nos nosio u tišini. Ljudi su svedočili da im hrana nema ukus, jer je ono što zovemo ukusom najvećim delom miris; da ne mogu da osete svoje najdraže; da se boje jer ne osećaju dim ni pokvarenu hranu; i, što je najviše iznenadilo lekare, da upadaju u tugu i otuđenost koja je ličila na gubitak bližnjeg. Istraživanja su potvrdila da je gubitak mirisa jedan od najjačih predznaka potištenosti, i da ljudi koji ga izgube gube i osećaj radosti u svakodnevnim stvarima. Svet im je, kako su mnogi rekli, postao siv, iako su boje bile tu. Blagostanje je, ispostavilo se, u dobroj meri stanovalo u nosu, a niko to nije primećivao dok je stanar bio kod kuće.

Miris odlučuje i o jednoj od najvažnijih stvari u ljudskom životu, o tome koga ćemo voleti, i to je izmereno na način koji je zabavan koliko i ozbiljan. Naučnici su zamolili muškarce da dva dana spavaju u istoj majici, a zatim su žene mirisale te majice i ocenjivale koja im je najprivlačnija. Pokazalo se da žene gotovo nepogrešivo biraju miris muškaraca čiji je imunološki sklop najrazličitiji od njihovog, dakle onih sa kojima bi, po pravilima nasleđa, imale najzdravije potomstvo. Nos je, dakle, radio ono što nijedan upitnik ne ume: tražio je blagostanje budućeg deteta. Izmereno je i da miris novorođenčeta u mozgu majke, pa i žene koja nije majka, pali iste centre nagrade koje pali najukusnija hrana, što objašnjava zašto se bebe mirišu po temenu. I nije ni čudo što je čovek od mirisa napravio i umetnost i bogatstvo: grad Gras u Francuskoj vekovima živi od polja ruža i jasmina koja se beru u zoru, a jedan jedini parfem iz prošlog veka, sastavljen od desetina mirisnih nota, prodaje se i danas, sto godina kasnije, svakih nekoliko sekundi negde u svetu. Blagostanje se, očigledno, ne samo oseća nosem, nego se njime i gradi.

Trgovci su to shvatili pre naučnika. Danas postoji čitava industrija koja se zove mirisni marketing, i ona radi upravo sa mirisom blagostanja: pekare namerno ispuštaju miris pečenog hleba na ulicu, prodavnice nameštaja mirišu na drvo i vanilu, hoteli imaju svoj potpisni miris koji gosti nose u sećanju, a onaj čuveni miris novog automobila, zbog koga ljudi kupuju kola, nije ništa drugo do vešto napravljena mešavina koja se prska u kabinu. Istraživanja pokazuju da ljudi u prostoru koji prijatno miriše ostaju duže, troše više i pamte bolje, i da im se čak i kvalitet proizvoda čini većim. Pa i novac ima svoju priču o mirisu: rimski car Vespazijan uveo je porez na javne nužnike, a kada mu je sin prigovorio da je to nedostojno, car mu je prineo novčić pod nos i upitao da li smrdi. Novac ne smrdi, rekao je, i ta rečenica se izgovara dve hiljade godina. Novac, dakle, nema miris. Ali blagostanje ima. I u toj razlici krije se cela mudrost večerašnje teme.

Jer miris je uvek bio i lek, i to je deo priče koji je savremena nauka vratila iz zaborava. Reč aromaterapija nastala je slučajno, kada je francuski hemičar početkom prošlog veka opekao ruku u laboratoriji, zaronio je u prvu posudu koja mu je bila pri ruci, a bila je puna ulja lavande, i sa čuđenjem gledao kako rana zarasta brže nego ikada. Danas studije pokazuju da miris lavande skraćuje vreme uspavljivanja i produbljuje san, da miris limuna i pomorandže popravlja raspoloženje, da miris ruzmarina u učionici poboljšava pamćenje, da miris kleke i bora smiruje puls. Japanci imaju i zvanično ime za šetnju šumom, šumsko kupanje, i izmerili su da ljudi posle nekoliko sati među drvećem imaju niži pritisak i jači imunitet, i to zahvaljujući mirisnim materijama koje drveće ispušta. A tamjan, onaj crkveni, ispitan je u laboratoriji i pokazalo se da njegova smola deluje na iste delove mozga na koje deluju lekovi protiv tuge. Ko je, dakle, pre dve hiljade godina kadio crkve, znao je nešto što je nauka tek nedavno izmerila.

Naš Balkan ima svoju mirisnu azbuku, i ona nije ništa manje sveta. Bosiljak je kod nas cvet nad cvećem, njime se kropi sveta voda i on stoji u svakoj našoj narodnoj pesmi; nevesta ga je nosila u nedrima, a na grob se sadio da miriše dušama. Miris pečenog hleba i kolača uoči slave, miris tamjana kad domaćin obilazi kuću, miris dunja na ormaru, miris lipe pod kojom se sedelo i miris pokošene livade, sve su to mirisi koji su kod nas značili isto: da je u kući red, da je u kući mir, da u kući ima. Nije slučajno što se za bogatu kuću kod nas govorilo da se u njoj oseća miris, a za siromašnu da je u njoj zagušljivo. Čovek je sa ovih prostora blagostanje oduvek merio nosem.

A ima i jedan miris o kome govore sva predanja, a nauka ne ume da ga objasni. U hrišćanskoj tradiciji postoji pojam mirisa svetosti: zabeleženo je bezbroj svedočanstava da su tela svetih ljudi, pa i mesta na kojima su živeli, mirisala na ruže i tamjan, bez ikakvog cveća u blizini, i to ne samo za života nego i posle smrti. U dvadesetom veku to se govorilo i za jednog italijanskog monaha, oca Pija, čiji su posetioci i lekari svedočili o mirisu ljubičica koji ga je pratio. Istok to isto zna: za velike jogine i lame govori se da miris njihovih prostorija ostaje danima. Da li je to sugestija, hemija tela ili nešto treće, neka ostane otvoreno. Ali je zanimljivo da su se sva predanja složila oko istog: da unutrašnji sklad, kada je potpun, ima miris. Kao da blagostanje duše, kad je stvarno, ne može da se sakrije.

I tako stižemo do završnog kruga, i do one kuće iz detinjstva sa početka. Primetite jednu sitnicu: nijedan od mirisa koji su vas vratili u blagostanje nije bio skup. Hleb, kafa, kiša, trava, more, drvo, majčine ruke. Blagostanje, kad se pomiriše, nikada ne miriše na zlato. Ono miriše na dovoljno, na toplo, na mirno, na ovde i sada. Novac, kako nam je i car rekao, nema miris, i to je, možda, najtačnija stvar koju je o novcu iko izgovorio. A ono što ima miris, ono što nos prepoznaje kao dobro pre nego što glava stigne da izračuna, to je stvarno blagostanje, i ono je, ispostavlja se, uglavnom besplatno. Zato, kada sledeći put budete tražili znak da li ste na dobrom putu, nemojte pitati samo glavu. Zastanite, udahnite i pitajte nos. On je stariji od svih vaših misli, on je vodio vaše pretke do vode i vatre, i on nikada u životu nije naučio da laže. Ako miriše na blagostanje, dragi prijatelji, to po svoj prilici i jeste.