Sveta Reka Gang

GANG – MAJKA KOJA BLAGOSLOVI

Na svakoj mapi sveta reke su nacrtane isto: tanke plave linije, nalik na vene neke ogromne ruke. Kartografu su sve jednake, razlikuju se samo po dužini i debljini. Ali mape ne znaju ono što znaju ljudi. Jer među svim tim plavim linijama postoji jedna, samo jedna, koju pola milijarde ljudi svakog jutra pozdravlja kao majku. Kojoj se mole, koju piju sa dlanova kao blagoslov, u koju ulaze da bi se, kako veruju, rodili iznova, i kojoj na kraju predaju pepeo svojih najmilijih. Ima dužih reka od nje. Ima širih, dubljih, moćnijih. Ali nijedna druga voda na ovoj planeti nije istovremeno i reka i boginja i hram dug dve i po hiljade kilometara, svetilište bez zidova i bez krova. Zovu je Gang. A oni koji je najbolje poznaju ne kažu ni to, nego jednostavno: Ganga Ma. Majka.

I kao svaka velika majka, i ona ima svoje rodno mesto, skriveno i teško dostupno. Visoko u Himalajima, na preko četiri hiljade metara, iz ledene pećine na kraju jednog glečera, koju narod od milošte zove kravlja usta, izvire mlečnobela nit vode. Hodočasnici se vekovima penju do tog mesta, kroz razređen vazduh i kamenu pustinju, samo da bi videli prvi dah svete reke. Ta nit potom juri kroz klisure, sastaje se sa sestrinskom rekom u mestu čije ime pamti bogove, i tek od tog zagrljaja dveju voda predanje joj priznaje veliko ime. Onda silazi u ravnicu kroz grad koji se zove vrata bogova, i počinje njen dugi, strpljivi hod kroz najplodniju i najnaseljeniju ravnicu sveta, sve do okeana. Reka koja počinje kao ledena nit, a završava kao more rukavaca: već sama njena geografija zvuči kao priča za laku noć.

A priča o tome kako je uopšte dospela na Zemlju spada među najveličanstvenije koje je čovečanstvo smislilo. Bio jednom jedan kralj, kažu drevni spisi, koji je imao šezdeset hiljada sinova, što je već samo po sebi podatak za razmišljanje. Kada je tim sinovima za vreme velikog obreda nestao žrtveni konj, pronašli su ga kraj pećine jednog mudraca utonulog u meditaciju, pa su, brzopleti kao i svaka masa, zaključili da je mudrac lopov. On je otvorio oči, i jednim jedinim pogledom, plamenom nagomilane unutrašnje snage, pretvorio svih šezdeset hiljada prinčeva u pepeo. I tu nastaje problem koji pokreće celu priču: taj pepeo nijedna voda ovoga sveta nije mogla da očisti, pa su duše ostale zarobljene, bez mira i bez puta.

Prošla su pokolenja, dok se nije rodio potomak koji je odlučio da svoje pretke oslobodi. Otišao je u planine i, kažu spisi, hiljadu godina stajao u pokori, moleći da nebeska reka, koja je do tada tekla samo kroz gornje svetove, siđe na Zemlju. Nebo je pristalo, ali se javila začkoljica dostojna inženjerskog elaborata: da je reka pala pravo sa neba, njena silina bi rascepila planetu. I tada je u priču ušao veliki Šiva, koji je stao pod nebeski vodopad i primio celu reku na svoju glavu, u guste pletenice svoje kose. U toj kosi voda se vrtela i lutala, dok je nije pustio da u blagim mlazevima poteče na Zemlju. Zato na hiljadama prikaza iz Šivine kose izvire mlaz vode, a potok na izvoru i danas nosi ime princa koji je hiljadu godina molio za svoje pretke. Ako ste ikada pomislili da se za porodicu ne isplati truditi, ova priča ima drugačije mišljenje.

Iza bajke, kao i uvek, stoji poruka koja nadživljava svaku mitologiju. Nebo, uči ova priča, ne silazi na Zemlju odjednom, nego kroz posrednika, kroz onoga ko je spreman da primi udar i ublaži ga za ostale. A reka od tada nosi dvostruku prirodu: ona je i voda koja teče i boginja koja hodi, prikazana kao prelepa žena na neobičnom biću nalik krokodilu, sa krčagom iz koga se preliva voda života. Njeno najvažnije svojstvo, veruju milioni, jeste da čisti: da njeno kupanje spira terete ne samo ovog nego i prošlih života, i da njena duhovna čistota ne može biti uprljana ničim što ljudi u nju bace. O toj poslednjoj rečenici mogli bismo raspravljati do zore, ali zadržimo je za trenutak, jer će nam još trebati.

Nigde se ta vera ne vidi jasnije nego u Varanasiju, gradu o kome smo u ovom serijalu već kazivali. Više od osamdeset kamenih stepeništa silazi tamo u reku, kao da je grad kleknuo pred nju. U zoru se na njima okupljaju hiljade ljudi: starci koji recituju drevne stihove, žene koje niz struju puštaju male svetiljke od listova i cveća, jogini nepomični kao kipovi, deca koja se prskaju i smeju. A uveče sveštenici u svečanim odorama podižu velike plamene svećnjake i kruže njima kroz mrak, uz zvona i pesmu, u večernjem pozdravu boginji. Reka tada ponese stotine treperavih plamičaka, pa čovek na trenutak ne zna da li gleda vodu ili nebo koje je sišlo da protekne kroz grad.

Ali ova reka nije samo reka života. Ona je, otvoreno i bez zavese, i reka smrti. Na jednom od njenih gatova pogrebne lomače gore bez prestanka, danju i noću, vekovima. Umreti kraj ove vode i biti joj predat znači, po verovanju, oslobođenje iz točka rađanja i umiranja, pa stari i bolesni dolaze u sveti grad da tamo dočekaju kraj, a porodice nose pepeo svojih pokojnika hiljadama kilometara da bi ga poverile reci. Na tim obalama smrt nije skrivena iza zidova i eufemizama, ona je deo svakodnevice, mirna i vidljiva. I možda baš zato tamošnji ljudi o njoj govore bez straha, kao o još jednom putovanju. Za nas, koji smrt držimo u najdaljoj fioci, ima nečeg gotovo neshvatljivog u civilizaciji koja je pusti da sedi za stolom, kraj vode, na svetlu dana.

Ovoj reci pripada i najveći skup ljudi koji se ikada dogodio na planeti. Praznik krčaga održava se po rasporedu koji određuju zvezde, na mestima gde je, po predanju, tokom drevne borbe oko nektara besmrtnosti nekoliko kapi palo na Zemlju. Najvažnije od tih mesta je grad u kome se Gang sastaje sa još jednom velikom rekom i trećom, nevidljivom, mitskom. Na velikom prazniku početkom ove godine okupilo se, kažu procene, više stotina miliona ljudi, brojka kojoj se nijedan događaj u istoriji čovečanstva nije ni približio. Sa satelita su se videli gradovi od šatora nikli preko noći. Milioni ljudi ušli su u istu vodu sa istom mišlju: da ona pere ono što ništa drugo ne može da opere. Šta god mislili o toj misli, pred njenom snagom vredi zastati.

Zanimljivo je da i nauka, koja se retko klanja, pred ovom vodom bar podigne obrvu. Još krajem devetnaestog veka jedan britanski bakteriolog primetio je da voda Ganga ubija uzročnike kolere brže od svake vode koju je ispitivao. Kasnija istraživanja našla su u njoj neobično visoke koncentracije sićušnih virusa koji napadaju isključivo bakterije, kao i natprosečnu sposobnost zadržavanja kiseonika, pa su neki naučnici vodu sa izvora opisivali kao samoprečišćavajuću. Narod je na sve to samo klimnuo glavom: to što vi merite epruvetama, mi znamo pet hiljada godina. Vodu Ganga porodice i danas čuvaju u posudama za najvažnije trenutke života, od prvog do poslednjeg daha, na nju se polažu zakletve, a hroničari beleže da ju je i jedan veliki car druge vere zvao vodom besmrtnosti i dovozio je karavanima na svoj dvor. I da se posebno začude hemičari: pravilno zahvaćena, u zatvorenoj posudi godinama ne menja miris niti se kvari.

Pa ipak, i najsvetija reka sveta nosi teret svog vremena. Duž njenih obala žive stotine miliona ljudi, dime fabrike, prostiru se polja, i reka je decenijama primala sve što civilizacija izbaci, dok nije postala jedna od najzagađenijih velikih voda planete. Sama Indija je to priznala i pokrenula ogroman državni program čišćenja u koji su uložene milijarde: grade se prečistači, sele se kožare, uređuju se obale. U mutnoj vodi i dalje živi njen najtajanstveniji stanovnik, slepi rečni delfin koji se kroz svet kreće zvukom, a jedan indijski sud doneo je odluku kakvu istorija prava retko pamti: proglasio je reku živim pravnim licem, bićem koje ima prava kao čovek. Presuda je kasnije osporena, ali sama ideja govori dovoljno. Postoji zemlja u kojoj je reka neko, a ne nešto. Zapamtite ovu rečenicu, jer ćemo joj se, na jedan sasvim neočekivan način, vratiti.

Ko želi da pročita istoriju Indije, dovoljno je da plovi niz ovu vodu i gleda obale. Na njima se uzdizala prestonica velikog carstva iz koje je jedan car, kome je krvava bitka slomila srce, širio poruku nenasilja na sve strane sveta. Njenom ravnicom hodali su Buda i Mahavira, i upravo je narodima ove reke izgovoren onaj čuveni govor koji ispravno vođen život poredi sa splavom što čoveka bezbedno prenese na drugu obalu. Plovile su njome lađe sa svilom i začinima, mogulski carevi i parne mašine, a na kraju svog puta, pre nego što se preda okeanu, reka priređuje još jedno čudo: zajedno sa moćnom sestrom koja joj dolazi u susret čak sa Tibeta gradi najveću deltu sveta, lavirint rukavaca kroz čiju mangrovu šumu i danas gospodari tigar koji pliva između ostrva kao da je i sam rečno biće. Od ledene niti iz kravljih usta do toplog beskraja u kome se slatka voda i so okeana grle: tako putuje majka.

I tu negde, između izvora i ušća, ova priča prestaje da bude indijska i postaje naša. Jer reka je najstarije ogledalo u koje se čovečanstvo gleda. U njenoj vodi ogledali su se carevi i prosjaci, rađanja i lomače, i svi su iz tog ogledala mogli pročitati istu pouku: sve teče, i baš zato što teče, sve se