Zaboravljeni krik
Krik zaborava
Da li ste ikada, šetajući kroz užurbanu gradsku vrevu, osetili onaj čudni, mukli pritisak u grlu, kao da nešto u vama očajnički želi da izleti napolje, a nemate pojma ni šta je to, ni kome je upućeno? To je onaj specifičan trenutak kada civilizacijska maska, koju svi tako pažljivo glancamo, postane pretesna, a unutrašnja divljina počne silovito da udara o zidove našeg fino vaspitanog bića. Ljudi su, nažalost, postali bića koja su naučila da gutaju svoje krike kao što gutaju brzu hranu – s nogu, u žurbi i sa lažnim osećajem da je to sasvim normalno. „Zaboravljeni krik“ nije samo metafora za neku tamo neiskazanu ljutnju ili bes; to je čitava jedna potisnuta istorija naše autentičnosti koju smo jeftino prodali za prividni mir u kancelariji, tišinu u braku i pokorno klimanje glavom pred autoritetima koji često jedva da znaju i sopstveno ime. Civilizacija današnjice šapuće dok joj se temelji opasno ruše, ubeđena da je ta tišina vrhunac kulture, dok zapravo polako nestaje od unutrašnje buke koju niko nema hrabrosti da pusti na slobodu.
Ako malo dublje zaronimo u istoriju ljudske svesti, videćemo da je krik nekada davno bio sveti čin, direktna i najiskrenija komunikacija sa samim postojanjem. U drevnim kulturama, od mračnih skandinavskih šuma do tibetanskih visoravni, krik je bio način na koji je čovek potvrđivao svoje prisustvo pred bogovima i silama prirode koje su ga okruživale. To nije bila puka agresija, već nužno oslobađanje viška energije, neka vrsta spasonosnog energetskog ventila koji je sprečavao da duša bukvalno eksplodira pod pritiskom života. Stari Grci su, recimo, poznavali pojam katarze – onog dubokog pročišćenja koje dolazi kroz jaku, proživljenu emociju. Zamislite samo modernog čoveka u savršeno ispeglanom odelu kako usred staklene kancelarije odjednom ispušta jedan iskonski, životinjski krik. Verovatno bi mu odmah bila ponuđena hitna medicinska pomoć ili prinudni odmor na nekoj psihijatriji. Proglasili smo nepristojnim sve ono što je u nama najživlje i najstvarnije, pretvarajući se u dobro dresirane robote. Sarkastično je da danas trošimo čitava bogatstva na kurseve „asertivnosti“ i „upravljanja stresom“, dok nam zapravo samo nedostaje dozvola da budemo barem na jedan tren prirodni kao grmljavina pre velike letnje kiše.
Poznati norveški slikar Edvard Munk nije naslikao svoj čuveni „Krik“ iz puke dosade ili želje da nekoga isprovocira. On je naslikao krik koji prolazi kroz čitavu prirodu, krik koji se ne čuje ušima, već se oseća duboko u samim kostima. On je video ono što većina nas danas uporno ignoriše: da je svet oko nas prepun nagomilanog bola koji niko ne sme javno da izusti. Taj lik na slici, sa rukama na ušima i tim razjapljenim ustima, to je zapravo portret modernog čoveka svakog ponedeljka ujutru, dok čita vesti o dalekim ratovima ili dok nemo posmatra kako mu sopstveni život prolazi u čekanju neke „bolje sutrašnjice“. Naučili smo da taj krik maskiramo u ciničan humor, u ono hladno i isprazno „dobro sam“ i u sate besciljnog skrolovanja po hladnim ekranima. Munkova slika je zapravo dijagnoza našeg doba – svi smo svesni tog krika, ali ga držimo čvrsto zaključanog u kavezu društvenih očekivanja, dok nas on iznutra polako, ali sigurno, razjeda kao rđa.
Moderna medicina, sa onom svojom hirurškom hladnoćom, krik često tretira isključivo kao poremećaj koji treba hemijski suzbiti. Ako čovek previše viče ili pokazuje intenzivne emocije, on odmah dobija dijagnozu, neku zvučnu latinsku nalepnicu koja ga pretvara u pacijenta kojeg treba „dovesti u red“. Ali, zapitajte se, šta ako je taj krik zapravo jedina zdrava i normalna reakcija na ovaj naš duboko nenormalan svet? Šta ako je ova grobna tišina u kojoj živimo zapravo prava i najteža patologija? Naučnici koji proučavaju psihosomatiku odavno znaju da su potisnuti krici direktan put ka teškim bolestima grla, pluća i srca. Ono što je „progutano“ pre deset ili dvadeset godina, svaka prećutana uvreda i svaki trenutak kada je naše dostojanstvo pogaženo, nije nestalo samo od sebe. Pretvorilo se u tvrdi čvor u telu, u blokadu koja više ne dozvoljava životnoj energiji da slobodno teče. Ljudska misle da su civilizovani i napredni, a zapravo su samo okamenjeni sopstvenim strahom od sopstvenog autentičnog glasa.
Srećom, kroz istoriju su postojali mudraci koji su videli mnogo dalje od suvoparnih medicinskih kartona. Indijski mistik Ošo je, na primer, u svoj sistem meditacije namerno uveo fazu vrištanja, jer je savršeno razumeo da čovek ovog doba ne može da sedi u tišini dok u njemu vrišti hiljada neiskazanih rečenica i potisnutih nepravdi. Morate prvo izbaciti to emocionalno smeće iz sebe da biste uopšte mogli da osetite šta istinski mir zapravo znači. Danas se uporno pokušava meditirati preko te neizdržive unutrašnje buke, što je kao pokušaj slušanja tihe sonate usred bučnog gradilišta. To jednostavno ne funkcioniše. Zaboravljeni krik mora biti ponovo pronađen i pušten napolje, makar u onoj najdubljoj samoći neke guste šume. Tek tada tišina prestaje da bude maska za potisnutu histeriju i postaje prostor istinskog, svetog susreta sa samim sobom.
Pogledajte samo naše međuljudske odnose – koliko se tu „zaboravljenih krika“ taloži kao težak mulj na samom dnu reke? U partnerskim odnosima se prečesto bira onaj lažni, plastični „mir u kući“ umesto žive istine. Taj mir je najskuplja investicija koju čovek može da napravi, jer se plaća komadićima sopstvene duše. Ćuti se da se druga strana slučajno ne bi uvredila, ćuti se iz čistog straha od reakcije, i tako, krik po krik, dvoje ljudi vremenom postaju potpuni stranci koji dele krov, ali više ne dele svoje svetove. Te neizrečene stvari se pretvaraju u pasivnu agresiju, u emocionalnu hladnoću ili u potpunu otuđenost. Pravi krik, onaj koji bi možda razbio tu krhku iluziju harmonije, bi bio zapravo čin najveće hrabrosti, jer bi značio da je u tom odnosu još uvek nešto živo i vredno borbe. Ali većina, nažalost, bira tišinu groblja, gde se niko ne buni jer su svi već odavno emocionalno ugašeni i ravnodušni.
Sarkazam ovog našeg digitalnog doba je u tome što su svi stalno „povezani“ i stalno nešto „saopštavaju“, a zapravo nikada u istoriji manje bitnih stvari nije rečeno. Društvene mreže su postale platforme za uzaludno vikanje u prazno. Pišu se statusi velikim slovima, ostavljaju se besni komentari na teme koje nas se suštinski uopšte ne tiču. Sve je to samo jedna bleda, patetična zamena za onaj jedan, pravi, lični krik koji se ljudi panično plaše da ispuste u lice svom stvarnom životu. Mnogo je lakše vikati na nekog anonimnog stranca na internetu nego na šefa koji vas svakodnevno ponižava ili na roditelja koji vas nikada, ni na trenutak, nije video onakvim kakvi vi zaista jeste. Digitalni krik je bezopasan, on ne menja apsolutno ništa, on samo bespotrebno rasipa energiju u vetar, dok originalni, zaboravljeni krik ostaje tamo gde je oduvek i bio – u želucu, kao vreo kamen koji vam ne dozvoljava da se ikada istinski odmorite.
Fridrih Niče je jednom mudro napisao da čovek koji ima ono „zašto“ da živi, može podneti skoro svako „kako“. Ali šta kada to „kako“ postane toliko besmisleno, sivo i monotono da se svako „zašto“ polako izgubi u gustoj magli? Ničeov krik je bio krik čoveka koji je video zastrašujuću prazninu moderne civilizacije pre nego što se ona uopšte materijalizovala. On je razumeo da je svet bez dubokog, egzistencijalnog krika samo jedna loša farsa koja se ubrzano kreće ka ambisu. Danas se svet smrtno plaši Ničeovog ludila, ali se uopšte ne plaši sopstvene „normalnosti“ koja je često mnogo strašnija od bilo koje psihijatrijske dijagnoze. Ta „normalnost“ je robotizovano kretanje kroz dane, bez prave strasti, bez iskrenih suza i bez onog glasa koji odjekuje istinom: „Ja sam ovde i ja postojim!“. Zaboravljeni krik je zapravo vapaj ljudskog bića da bude prepoznato kao živo i unikatno, a ne samo kao običan statistički podatak u nečijem planu prodaje ili poreskom registru.
Postoji i onaj biološki, vrlo konkretan aspekt ovog fenomena koji se nikako ne sme zanemariti. Ljudske glasne žice nisu tu samo da bismo naručili kafu ili diskutovali o vremenskoj prognozi uz osmeh. One su moćan energetski portal koji nas povezuje sa svetom. Kada se glas sistematski potiskuje, potiskuje se sama moć stvaranja i izražavanja sopstvene volje. Mnogi ljudi danas imaju hronične probleme sa grlom ili štitnom žlezdom jer bukvalno „dave“ sopstvenu istinu svakog božijeg dana. Vaša krv pati jer ne dobija potrebnu vibraciju slobodnog, snažnog i autentičnog glasa. Svaki krik koji je progutan je jedna mala, nevidljiva energetska smrt unutar vašeg sistema. To je kao da imate čitav simfonijski orkestar u sebi, a dozvoljavate mu da svira samo jednu, najtišu i najdosadniju notu, kako slučajno ne biste uznemirili komšije ili kolege. Ironija je u tome što smo mi bića koja osvajaju daleka svemirska prostranstva, a plašimo se da hrabro osvojimo sopstveno grlo i pustimo glas.
Duhovne energije nas kroz čitavu istoriju neumorno podsećaju da je svako vreme buđenja zapravo vreme oslobađanja glasova. Istina se više ne može sakriti, ni od sebe ni od drugih, ma koliko se trudili. Zaboravljeni krik polako ali sigurno izbija na površinu kroz globalne krize, kroz neobične kolektivne fenomene, ali najviše kroz nagla i burna buđenja svesti kod pojedinaca koji jednostavno više ne mogu da ćute. To je kolektivni vapaj čovečanstva koje više ne može da vari veliku laž u kojoj je decenijama vaspitano. Ljudski rod je trenutno kao ekspres lonac kojem je neko nasilno zapušio ventil za paru. Ili ćemo se kao vrsta naučiti kako da se taj pritisak svesno i postepeno oslobodi, ili će on neizbežno dovesti do potpunog pucanja čitavog sistema. To buđenje svesti često počinje upravo onim sirovim krikom boli, ali on je preko potreban i neophodan da bi se konačno rodila pesma naše istinske slobode.
Svet umetnosti je oduvek bio neka vrsta sigurne kuće za ove naše zaboravljene krike. Od rok muzike, koja je u samom svom korenu krik pobune protiv okoštalih normi, do avangardnog teatra gde telo govori ono što reči ne smeju ni da pomisle. Umetnost nam omogućava da taj krik proživimo bezbedno, kao posmatrači, iz udobne fotelje. Ali, samo posmatranje nikada nije bilo dovoljno za postizanje lične slobode. Niko na ovom svetu ne može proživeti sopstveni život preko nekog glumca na sceni ili slavnog pevača na punom stadionu. Svako od nas mora stati na sopstvenu scenu i pronaći onaj krik koji je zaboravljen negde tamo u ranom detinjstvu, kada nam je prvi put rečeno da „dobra deca nikada ne viču“. Taj krik je još uvek tamo, verujte, on uopšte nije ostario, on je i dalje ono isto dete koje je samo želelo da ga neko čuje. Priznati mu da postoji je prvi i najvažniji korak ka isceljenju – to je priznanje da u svakome od nas živi nešto što nije uvek „ispeglano“ i po pravilima, ali je prokleto stvarno.
Sarkastično je posmatrati ovaj moderni ideal „hladnokrvnosti“. Biti „cool“ postalo je vrhunsko civilizacijsko dostignuće – biti onaj koji ne oseća previše, koji je uvek iznad svake situacije, nedodirljiv i drven. Ali taj „cool“ status je često samo sinonim za unutrašnju okamenjenost i smrt duše. Čovek koji je izgubio sposobnost da nekada vrisne iz dna duše, izgubio je i sposobnost da se ikada nasmeje celim svojim bićem. Sve u njegovom životu postaje polovično, mlako, bez onog pravog, sirovog ukusa. Zaboravljeni krik je onaj nedostajući začin koji je potreban da bi život ponovo dobio svoju punu boju i dubinu. To je so na rani koja nas podseća da je naše srce još uvek od krvi i mesa, a ne od silikona ili hladne plastike. Ne treba se nikada plašiti sopstvene vatre, treba se plašiti pepela u koji se čovek polako pretvara pokušavajući da ostane društveno prihvatljiv, „hladan“ i neprimetan.
Zamislite samo nekoga ko bi odjednom stao nasred gradskog trga i počeo da se smeje iz sveg glasa, onako ludo i slobodno, bez ikakvog vidljivog razloga. Prolaznici bi ga sigurno gledali sa podozrenjem, strahom i prezirom. A sada zamislite tu sivu većinu koja hoda pognute glave, ugašenih očiju, kao da su im duše odavno otišle na neko drugo mesto. Njih niko ne primećuje, oni su „normalni“ i poželjni članovi društva. To je prava, velika tragedija naše savremene civilizacije. Proglasili smo životnu energiju opasnom anomalijom, a emocionalnu anesteziju najpoželjnijim stanjem svesti. Zaboravljeni krik je zapravo poziv na povratak u pravi život, bez obzira na to koliko taj povratak nekome delovao bučan ili neuredan. Mnogo je dostojanstvenije biti jedna bučna, ali živa ruševina koja se ponovo gradi, nego savršen, ispoliran spomenik nečemu što nikada nije imalo hrabrosti da prodiše punim plućima.
U istoriji psihologije postoji jedna stara metoda poznata kao „primarni krik“. Njen tvorac je uporno tvrdio da je koren svih ljudskih neuroza u onoj ranoj boli koja nikada nije smela biti slobodno izražena. Lečenje se sastojalo upravo u povratku u taj trenutak i ispuštanju krika koji je bio zarobljen u telu čitavih decenija. Rezultati su često bili šokantni i za same lekare – ljudi su se preko noći oslobađali hroničnih bolova koje nikakva moderna hemija nije mogla ni da dotakne. Zašto? Zato što su jednostavno prestali da troše neverovatnu količinu energije na to da drže taj krik zaključan u mračnom podrumu svesti. Zamislite samo koliko bi svako od nas imao snage za stvaranje, za čistu radost i za ljubav, kada tu istu snagu ne bi svakodnevno trošio na to da „bude miran i pristojan“ dok mu se čitav svet iznutra lomi na komadiće. Pustite tu branu da popusti; možda će u početku biti malo bujično i zastrašujuće, ali će na kraju sve oko vas procvetati od te nove, sveže energije.
„Zaboravljeni krik“ je zapravo naša najdublja istina koja je postala neprijatna za naše male, isplanirane i uokvirene živote. Istina uvek donosi promenu, a krik je samo prva najava te neminovne promene. To je onaj sveti trenutak kada naše biće konačno kaže: „Dosta je!“. Dosta je lažnih osmeha, dosta je ispunjavanja tuđih snova, dosta je ove loše glume. Kada taj krik jednom izađe na svetlost dana, više nema povratka na stare, istrošene obrasce. Zato ga se ljudi toliko i plaše. Strahuju da će, ako progovore svojim pravim glasom, morati da napuste svoje sigurne kaveze, svoje lažne poslove i ljude koji ih vole samo dok su tihi, poslušni i predvidivi. Krik je čin rušenja starog i trulog, ali je istovremeno i jedini način da se oslobodi prostor za nešto što je zaista vaše, autentično i sveto u ovom svetu iluzija.
Mudri pesnik Rumi je nekada davno pisao da se u svakom ljudskom jecaju krije poziv samog Izvora. On je video tugu i krik ne kao slabost, već kao moćan magnet koji privlači milost i razumevanje čitavog kosmosa. Danas se naivno veruje da nas svet vidi samo kada smo uspešni, bogati i kada „pravilno“ meditiramo u savršenoj tišini. Ali možda nas život najbolje čuje upravo kroz taj sirovi, nefiltrirani krik, kroz tu potpunu, ogoljenu iskrenost koja probija sve civilizacijske filtere i laži. Život uopšte ne traži od čoveka da bude mermerna statua savršenstva; on traži da budeš čovek od krvi, emocija i snažnog glasa. Taj krik je zapravo tvoja najiskrenija molitva, jer u njemu nema kalkulacije, nema politike, nema straha od osude i nema ega. To je trenutak kada tvoja duša konačno probija oklop i progovara svojim jedinstvenim jezikom.
Duhovne energije nam otkrivaju jednu potpuno drugačiju, kosmičku sliku ovog fenomena. „Zaboravljeni krik“ su zapravo ostaci sećanja, vapaja i memorije koji su preneseni iz onog dalekog perioda doba raja, kada je ljudska rasa bila na vrhuncu svog razvoja. Ljudska su tada imali moći koje su danas nepojmljive – materijalizovali su stvari po želji, isceljivali su sve jednim dodirom i bili su poštovani širom kosmosa. Međutim, zbog pokušaja jedne grupe da destabilizuje čitav poredak stvaranjem opasnih energija, i zbog ćutanja većine koja tu devijaciju nije zaustavila, Stvaraoc je bio prinuđen da izbaci ljudsku rasu iz tog stanja blagostanja u ovu dimenziju instikata i preživljavanja. Taj strašni momenat svesnosti o gubitku takvih moći i znanja je ostavio u našem kodu večni zapis pod imenom „Zaboravljeni krik“.
Ova energetska struktura u nama nije tu da nas muči, već služi kao testament te visokorazvijene civilizacije i kao trajno podsećanje svim generacijama da se nikada više ne okrenu destrukciji. Zaboravljeni krik se aktivira uvek kada čovek pokuša da unese bilo kakvu destrukciju u kreaciju na Zemlji, čineći takav život na duže staze nepodnošljivim. To je neka vrsta unutrašnjeg čuvara koji nas opominje da smo nekada imali sve, a ostali bez ičega zbog jedne pogrešne putanje. Poruka duhovnih energija je jasna: bez obzira na to kakvim se smatrate, u vama je uvek prisutan taj krik koji će vas jednog dana žestoko podsetiti na posledice loših ideja. S druge strane, u stanju dobrote i stvaranja, taj krik se umiruje i postaje nežan kao umiljata mačka koja prede, podržavajući vaš uspon ka svetlosti.
Na kraju, postaje savršeno jasno da „Zaboravljeni krik“ nije kraj naše priče, već početak jedne sasvim nove i prelepe pesme postojanja. Kada se taj rezervoar nakupljenog, starog i vekovnog bola konačno isprazni kroz svesnost, stvara se prostor za nešto što je ranije bilo potpuno nezamislivo – za istinsku, duboku tišinu koja više nije praznina, već vrhunska punoća svesti. Iz tog krika se postepeno rađa vaš novi, autentični glas, onaj koji više ne mora da viče da bi bio primećen, jer on u sebi nosi neoborivu težinu istine koja isceljuje. Probudite se u toj snazi koju ste oduvek imali. Niko na ovom svetu nije žrtva sopstvenih emocija; svako može postati apsolutni gospodar sopstvene svesti ako ima dovoljno hrabrosti da pogleda u sopstveni mrak i vrisne mu pravo u lice. Odgovor tog ambisa na vaš krik neće biti mrak, već odjek vaše sopstvene unutrašnje svetlosti koja je konačno pronašla svoj put ka večnoj slobodi i miru koji nadilazi svaki ljudski razum.
👉 Radionica 1: “Zaboravljeni krik” – 14.02.2026. (19:00) – 14.02.2026. (Free)
👉 Radionica 2: “Zaboravljeni krik” – 14.02.2026. (19:30) – 14.02.2026. (Serijal – Izvori istine)
👉 Web-shop Pristup ““Zaboravljeni krik” – 14.02.2026.” – 14.02.2026.
