Live „Od neznanja do sveznanja“ – 24.10.2026. (Free – Izvori ljudi)
Devijacije neznanja i sveznanja
Zamislite da stojite na obali ostrva. Što je ostrvo veće, obala mu je duža. Isto je i sa znanjem, govorio je jedan stari učitelj svojim učenicima: ono što znamo je ostrvo, ono što ne znamo je more oko njega, a obala, na kojoj stojimo i gledamo u beskraj, jeste naša svest o tome koliko toga ne znamo. Što više znamo, ostrvo je veće, pa je i obala duža, pa je i pogled na more širi. Zato se dešava ono što svako iskusi na svojoj koži: što više učiš, sve ti se više čini da ništa ne znaš. Nije to slabost, nego rast obale. Večeras kazujemo o tri stvari koje stoje u naslovu, o znanju, o neznanju i o sveznanju, a ova slika ostrva biće nam brod kojim ćemo ploviti kroz sve tri.
Reči, kao i uvek, znaju više od nas. Znanje i znak dolaze iz istog korena, pa je znati, u našem jeziku, doslovno umeti pročitati znakove. Grci su imali dve reči koje mi prevodimo jednom: episteme, sigurno znanje, i gnosis, znanje koje se dobija iznutra, iskustvom. A sofija, mudrost, bila je nešto treće i više od oba, pa je filozof bio samo prijatelj mudrosti, nikada njen vlasnik. U tom imenu stoji cela skromnost grčkog duha: ni najmudriji nije rekao da ima mudrost, nego samo da je voli. Lepo je i to što u našem jeziku neznanje nije isto što i glupost. Neznalica je onaj koji ne zna, a glup je onaj koji ne želi da zna. Prvi je prazan sud koji se može napuniti, drugi je sud sa poklopcem. Nisu isti, mada ih često mešamo.
Istorija znanja počinje jednom rečenicom koju je izgovorio čovek kome je proročište u Delfima dodelilo titulu najmudrijeg u Grčkoj. Sokrat je, zbunjen tom presudom, obišao sve koji su se smatrali mudrima, državnike, pesnike, zanatlije, i otkrio da svaki od njih zna svoj zanat, a onda misli da zbog toga zna i sve ostalo. I zaključio je ono što se pamti dve i po hiljade godina: mudriji je od njih samo po tome što zna da ne zna. Znam da ništa ne znam. Sokrat je, dakle, bio prvi čovek koji je izmerio dužinu svoje obale, i za to su ga osudili na smrt, jer ljudi koji misle da znaju sve retko podnose onoga ko ih pita. Dve hiljade godina kasnije, filozof Nikola Kuzanski napisao je knjigu sa naslovom koji zvuči kao šala, a najdublja je ozbiljnost: O učenom neznanju. Pravo znanje, kaže on, zna granice znanja. A najdalje je otišao Montenj, koji je na gredi svoje biblioteke urezao samo jedno pitanje: šta ja znam? I celog života je na njega odgovarao tako što ga nije zatvarao.
A onda je nauka izmerila nešto što bi Sokrata nasmejalo. Pre nekoliko decenija dvojica psihologa objavila su istraživanje po kome oni koji o nečemu znaju najmanje najčešće svoje znanje procenjuju najviše. Ljudi koji su na testu bili najslabiji, mislili su da su iznad proseka; oni koji su bili najbolji, podcenjivali su se. Razlog je jednostavan i jeziv: da biste znali koliko ne znate, potrebno vam je znanje koje nemate. Neznanje je, dakle, ostrvo bez obale, kopno koje misli da je ceo svet, jer sa njega se more ne vidi. Zato je najglasniji u društvu najčešće onaj ko najmanje zna, a najtiši onaj ko zna najviše, jer samo on vidi koliko je more veliko. Narod je to, naravno, znao i pre psihologa: prazna puška najglasnije puca, puna klasja ćuti, a ono prazno se diže uvis.
Ima tu i jedna zamka koju su ljudi uvek plaćali, a to je prošlo znanje koje se pretvori u prepreku. Jedan od najčešće navođenih primera jeste priča o bibliotekama koje su nekada bile ponos sveta, a sada ih nema. Aleksandrijska biblioteka, kažu, imala je stotine hiljada svitaka i mudrace celog poznatog sveta; nema je. Biblioteke su nestajale i u Bagdadu, i u Nalandi, u požarima i ratovima, a sa njima i znanja koja smo posle vekovima ponovo otkrivali. Svaka civilizacija je mislila da je njeno znanje konačno, i svaka je bila ostrvo koje se smatralo kontinentom. Kada su Galileja terali da se odrekne onoga što je video kroz durbin, nisu to radili neznalice, nego najučeniji ljudi svog vremena, i to je najstrašnija pouka: najveći neprijatelj novog znanja nije neznanje, nego staro znanje koje se zaklelo da je sve. Znanje koje prestane da raste, kaže jedna istočna poslovica, postane vera, a vera koja ne dopušta pitanje, postane zid.
Treba, međutim, odati priznanje i neznanju, jer ono nije samo mrak. Jedan od najvećih naučnika svih vremena rekao je da je sebi izgledao kao dečak koji se igra na obali i nalazi lepši kamenčić ili školjku, dok ceo okean istine leži neotkriven pred njim. Taj dečak je Njutn. Svako veliko otkriće počelo je rečenicom ne znam, a nijedno rečenicom znam. Pitanje je majka svih odgovora, a pitanje može da postavi samo onaj ko je priznao da nema odgovor. Zato je neznanje koje zna za sebe najplodnije tlo na svetu: u njega se seje. A znanje koje misli da je potpuno jeste beton: čvrsto, sigurno, i ništa na njemu ne raste. Dete uči brže od profesora ne zato što je pametnije, nego zato što ne zna da ne može, pa pita sve. Onog dana kada čovek prestane da pita, nije postao mudar, nego je samo zabetonirao obalu.
Ima tu i još jedna vrsta neznanja koja vredi više od mnogih znanja. Sokrat ju je vežbao na trgu, a danas je zovemo kritičkim mišljenjem: sposobnost da se u ono što svi znaju posumnja. Vekovima su svi znali da je Zemlja ravna, da je Sunce kruži oko nje, da se bolesti prenose lošim vazduhom, da teže stvari padaju brže. Sve je to bilo znanje, sa diplomama i pečatima, i sve je to bilo pogrešno. Čovek koji je prvi rekao ne znam da li je to tako, i otišao da proveri, promenio je svet više od svih koji su znali. Pa ispada da se istorija ne kreće od neznanja ka znanju, kako nas uče, nego od lažnog znanja ka pošteno priznatom neznanju, pa tek onda ka nečem boljem. Nije mrak ono što koči čoveka. Koči ga lažna svetlost, ona koja ga ubedi da je već video sve.
A šta je, onda, sveznanje? Svi narodi sveta su sveznanje dali Bogu i samo Bogu. U psalmima se kaže da On zna svaku reč pre nego što je na jeziku. Kuran ponavlja da Bog zna ono što je skriveno i ono što je javno. Istok ima pojam sarvadžna, sveznajući, i pripisuje ga samo prosvetljenima, i to uz ogradu da njihovo sveznanje nije gomila podataka nego pogled koji vidi suštinu svega. I tu stoji prva tačka koju vredi upamtiti: nijedna velika tradicija nije sveznanje zamislila kao najveću biblioteku. Sveznajući ne zna najviše činjenica. On vidi celinu. Razlika je kao između čoveka koji zna napamet imena svih ulica u gradu i čoveka koji vidi grad iz vazduha. Prvi zna više podataka, drugi vidi grad.
A onda je čovek pokušao da sveznanje sagradi. Prvo enciklopedije, koje su u osamnaestom veku zamišljene kao zbirka svega što se zna, pa je svaka nova bila deblja od prethodne i svaka je zastarela pre nego što je odštampana. Zatim biblioteke, pa muzeji, pa radio, pa naposletku mreža na kojoj se nalazi, kažu, više podataka nego što bi čovek mogao da pročita za milion života. Danas svako od nas u džepu nosi više znanja nego što je imala cela Aleksandrijska biblioteka. I šta se desilo? Pametniji nismo postali. Postali smo informisaniji, a to nije isto. Jer mreža ima sve činjenice, a nema nijednu mudrost: ona zna da je pečurka otrovna, ali ne zna zašto bi je neko pojeo. Informacija je cigla. Znanje je zid od cigala. Mudrost je kuća u kojoj se može živeti. A sveznanje bi bila cela zemlja sa svim kućama, viđena odjednom, i to niko od nas nema, i to ni najveća mašina nema, jer mašina ima sve cigle, a nikada nije prespavala ni jednu noć u kući.
Tu stoji i ono što je nauka, na svoju čast, sama o sebi priznala. Početkom prošlog veka mislilo se da je fizika skoro dovršena, pa su mladim ljudima savetovali da je ne studiraju, jer je sve otkriveno. A onda su došli relativitet i kvanti, i cela zgrada se pomerila. Danas nauka otvoreno kaže da ne zna od čega se sastoji devedeset pet odsto svemira, pa je to nepoznato nazvala tamnom materijom i tamnom energijom, što su, kada se iskreno prevede, učena imena za ne znamo. Matematičar Gedel je dokazao da nijedan sistem ne može sam sebe da dokaže do kraja, a fizičar Hajzenberg da ne možemo istovremeno znati gde je čestica i kuda ide. Nauka je, dakle, naučila ono što je Sokrat znao bez laboratorije: da je granica znanja sastavni deo znanja. I zato je prava nauka uvek rečenica sa upitnikom, a lažna uvek rečenica sa uzvičnikom.
Tu vredi dodati i jednu lekciju o tome kako se znanje uopšte prima, jer ni to nije svejedno. Jedan zen učitelj je primio profesora koji je došao da pita o mudrosti, pa je seo da mu sipa čaj. Sipao je, i sipao, i šolja se napunila, i prelila, a učitelj je sipao dalje, dok profesor nije uzviknuo da je šolja puna i da više ništa ne staje. Tako je i sa tobom, rekao je učitelj: pun si svojih mišljenja i zaključaka, i dok ne isprazniš šolju, ne mogu ti ništa sipati. Priča se priča vekovima, i u njoj je jedna od najtežih istina o znanju: da se može učiti samo prazno, i da najveća prepreka učenju nije glupost, nego punoća. Ko već zna, ne čuje. Ko ne zna, čuje sve. Zato su stari učitelji više cenili učenika koji pita nego onog koji klima glavom, i zato su najveći mislioci sveta do duboke starosti sebe zvali učenicima. Nisu to govorili iz skromnosti. Govorili su jer su znali da je prazna šolja jedina koja može da primi čaj, i da je svako ko je prestao da uči, u stvari samo prestao da prazni šolju.
Postoji jedna stara priča koja sabira sve tri reči iz naslova u jedan prizor. Tri slepa čoveka dovedoše pred slona i rekoše im da ga opišu. Prvi uhvati surlu i reče: slon je kao debelo uže. Drugi uhvati uho i reče: slon je kao velika lepeza. Treći uhvati nogu i reče: slon je kao stub. I posvađaše se, jer je svaki bio siguran, i svaki je bio u pravu, i nijedan nije video slona. Eto znanja: svaki je znao svoj deo. Eto neznanja: nijedan nije znao da je to deo. A sveznanje bi bilo videti slona celog, i to ne rukom, nego okom, i to ne jedno oko, nego sva. Priča se priča u Indiji hiljadama godina, i ne priča se da bi se slepi ismejali, nego da bismo mi shvatili da smo pred svetom svi slepi, i da je mudar samo onaj ko zna da drži surlu, a ne celog slona.
Iz svega ovoga se, ipak, ne rađa beznađe nego nešto sasvim drugo. Jer ako je sveznanje nedostižno, a neznanje neizbežno, onda nam ostaje ono treće, jedino što je naše: da znamo svoje mesto na obali. Mudar čovek, pokazalo se kroz sve vekove, nije onaj ko zna najviše, nego onaj ko zna tačno gde mu znanje prestaje, pa od te tačke ne govori nego pita. To je i jedino znanje koje nikada ne zastareva. Knjige gore, teorije se ruše, mreže se gase, a čovek koji ume da kaže ne znam, i da tu rečenicu izgovori bez stida, ostaje učenik do kraja života, a učenik, jedini, nikada ne prestaje da raste. Sveznanje nije nama dato. Dato nam je nešto bolje: glad za znanjem i obala sa koje se vidi more, i nijedan od nas, ma koliko dugo živeo, neće dočekati dan kada se to more do kraja pregleda, i baš to je dobra vest, jer se učenik ne penzioniše. I možda je to cela razlika između Boga i čoveka: On je sve već znao, pa ne mora da uči. Nama je ostala radost učenja. A ko je od te dvojice bogatiji, to, dragi prijatelji, ne znam. I baš zato što ne znam, vredi dalje pitati.
